na srpskom, по български, на шопсћи

Први сакупљачи народних умотворина у царибродском крају

19.3.15.

Први сакупљачи народних умотворина у Царибродском крају, колико је познато, били су Цано Сталијски и К.В. Друмев. Они су још 90-их година 19. века у „Зборнику народних умотворина, науке и књижевности“ (Сборникъ за Народни Умотворения, Наука и Книжнина) објавили већи број народних песама, прича, басни, пословица, загонетки, клетви, благослова и народних речи из Царибродског и Пиротског краја.


Цано Сталијски је марта 1885., децембра 1890. и јануара 1891. године посетио село Жељушу и село Власи и том приликом је записао у селу Власи пет лазарских народних песама и једну љубавну песму од Стојанке Гогове, три религиозне песме од Пенке Гогове и Радке Велкове; У Жељуши је записао пет љубавних песама од Агне Игове, и по једну од Крсте Игова, Кошуте Јанкове, Кате Банове и Малине Петкове. Од Крсте Игова је објавио још пет песама, као и једну љубавну од Ненке Станкове. Из ова два села, као и из Криводола је објавио велики број народних речи, као материјал за бугарски речник 1891. године, четрдесет народних веровања и предања и двадесет шест пословица из Жељуше.

Други сакупљач народних умотворина у овим крајевима је био К.В. Друмев, о чијем се животу, као и животу Сталијског, врло мало зна. Друмев је вероватно преминуо 1896., јер већ од наредне године поред његовог имена стоји крст. Он је објавио неколико љубавних и шест жетварских песама, две религиозне и шеснаест љубавних песама, већи број клетви и благослова и двадесет пет „седенћарских“ песама из околине Цариброда, које су објављене постхумно 1897. године. Језик у овим песмама је народни, шопски. 

Очигледно је да је фолклорна традиција овог краја била јако богата и разноврсна, те да је овим сачуван само њен део, али су њихови записи свакако веома вредни за народно и културно наслеђе Царибродског краја. Свакако, најбогатији фонд народних умотворина чине народне песме. Изучавајући ове народне умотворине, Илија Николић, асистент САНУ је закључио да је општи мотив или карактеристика ове богате и разноврсне поезије - љубав, љубав обичног човека, на тренутке страствена и јака, на тренутке нежна и блага, љубав у свим њеним облицима. То је љубав мајке према детету, брата према сестри, љубав између момка и девојке, интимна и тужна, обуздана и спутана патријахалним нормама, а ипак довољно снажна и сналажљива да превазиђе све препреке и засија пуним сјајем. Та љубав се манифестовала свуда: у шуми, у пољу, у време окопавања, жетве, косидбе...  

У народним песмама из Царибродског краја физичка лепота девојке и момка је идилично-пасторална: момак тугује за девојком са дугом  косом, црним очима и црвеним образима, бисерним зубима, нежним рукама, лаганог корака, као да ветар пири кад она хода, као да месец греје кад она седи; девојка тугује за момком који није хајдук који дању спава а ноћу хајдукује, и који није пастир који летује у Влашком, а зимује у Банском, већ она воли момка који је царски витез, коме су ноге у узенгијама љутог коња, а пушка му је на рамену, а кад јаше, глава му је високо уздигнута.

Аутентичности ради, материјал из Зборника који преносим овде није прекуцаван, већ је у оригиналном облику, како је објављиван, а садржи слова и гласове којих више нема у савременом правопису. (Уколико вам текст буде ситан и нечитљив, кликните на њега и он ће се отворити у другом прозору, увећан.)

У Зборнику из 1891.године, Књига VI, Цано Сталијски преноси пет лазарица записаних у селу Власи од Стојанке Гогове.







У истој Књизи Сталијски објављује четрдесет Тумачења природних појава, народних веровања и клетви забележених у Жељуши.







У Зборнику из 1894.године, Књига X, Друмев објављује пет басни









Народне обичајне песме такође нису биле стране на овим просторима. Оне су се певале од раног пролећа, до касне јесени, за Коледу, Ђурђевдан, Свету Тројицу, Петровдан,... Било је и песама посвећених свецима и празницима, као што је био Свети Никола, Свети Петар, Света Недеља. 

У Зборнику из 1894.године, Књига X, Сталијски објављује пет таквих релогиозних песама.








Слушао од Ратка Велкова, с. Власи







Друмев такође објављује две религиозне песама у Зборнику из 1894., Књига XI


 


наставиће се...


Приредио: Марјан Миланов

Прикаска: Стојко шумар на дисциплинску!

6.3.15.

Малери свакакви има, ал' Стојко шумар је најголем! Ене га, јадан, на суспензију.  А и голем доказ иму оди Стојка. Правницана из Шумску га не испушта из руће. Доказат!  А суспендован је само што, завалија,   неје убаво знал да рукује сас новиви телевони.  Кво че човек, прегазило га време и прогрес...  Него, че почнемо оди почетак сас њиговуту суспензију:

Јесен'с, упекло Михољско сл'нце, Стојко сам гази по шумак да види неје ли га нећи украл. Да му неје подвалил сас шибу. Че га директор протурчи ако му се нећи лопов уселил сас „џемса“ у браниште. Гази, јадан, оставил моторче на сред село, у гумене чижме кроз шибу, ал' све некако шири нође. Опрудил се. Па голем рејон има, гоџа одење. Ч'с, по ч'с, па застане, врцне се да види да га нећи не гледа, па се бркне и чеша се доле. Доле... меџу нође. Кад одједанпут напипа некво б'ш на ћесете... б'ш до корен'т... Ма неква вржица. Голема, а и прибољкује га. Иде кроз шумак и мисли си оди тој, кво му се дигло б'ш туј на срамното место. Кад је човек сам он оди свашта мисли, па још кад је у шумак. „Да се бре неје неково опасно дигло и почело да расте...? Оди оној што се брзо мре...?“ - мисли си тека у себ. Б'ш га занима кво је а никако не мож' да види. И досети се... Ама, вечито је бил ак'лан човек! Затој је и шумар сас највише уватени лопови. Директор им накупувал најнови мобилни телевони сас камере. 
- Очу да ми сваћега лопова сликате сас њи! Па после нека ми мрда судика у Суд, кад
 им и снимак дадемо – с'в срећан им директор орати.
Стојка деца дом понаучила како да рукује сас мобилан, ама, пај и неје сватил б'ш млого, али, че помине... 
И досетил се Стојко како да види кво га тој срби и једе меџу нође. Врцне се лево, па десно, па кад виде да га нићи не гледа, муну се у јасењак, стури бревенеци, гаче, понатрти се, муну телевонан меџу нође и слика си тој кво га глоџе дол'.
- Бре... Телевониви стварно чудо оди технику – сам за себ' си продума.
Отвори слимак, и види си све дрнгулије кво има мушко дол'. Али виде и б'ш јако уцрвенејалу вржицу. 
- Чу сврнем куде бобо Госпаву, она има разни мелеми и маз за такве работе – сам за
 себ' си орати у шумак. 

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu