na srpskom, по български, на шопсћи

Цариброд 1915. - виђен очима једног писца (2)

9.1.15.

Кишне, прохладне јесење дане 1915. године будући познати бугарски писац Константин Константинов проводио је радећи као мировни судија у Цариброду. Свој боравак у Цариброду Константинов је годинама касније описао у мемоарима који су објављени у књизи „Пут кроз године“ (Път през годините). Његови мемоари дају нам једно занимљиво и аутентично сведочење о животу градића, док се над њим надвијао облак рата који је захватио читав свет. У наставку приче можемо да читамо о животу у граду током првих дана рата.

(Ако сте пропустили први део приче, можете да га прочитате овде)

*** 

Октобарску ноћ кидало је севање оружане паљбе, а тутњава експлозија се стопила у страховиту, непрекидну буку. На неколико километара од нас се водила тешка битка: борба за позиције испред Пирота. Одатле је цео наш замрачени градић био само на корак – нико није ни размишљао о спавању. Ја сам био отишао до поште, која је сада била претворена у војни пункт за везу – телеграфски, телефонски и поштански. Прозори мале, једноспратне зграде били су прекривени црним платном због страха од авиона. Једна просторија је била испуњена војницима, немо повијеним изнад пет уређаја за морзеову азбуку, који су истовремено радили, очитавајући различите поруке. Кроз зид, на коме је био пробијен мали прозорчић, могао је да се у другој просторији види војник са слушалицама на ушима, који је громким гласом преносио телефонограме или давао везу телефонима. Зградица је, затрпана жицама, сандуцима, ранцима и уређајима, полуосветљена двема уљаним лапмама које су бацале разигране сенке, подсећала на какво злослутно свратиште уротника.
- Је л' друга бригада?... Готово, реците... Хало, ко је?... Овде централа. Дивизија заузета... – одговарао је младић иза зида.
Стакла на згради су јаче одзвањала, канонада је бивала све јача и као да се чула у таласима. Али су овде уређаји и даље радили непрестано. Само је онај иза зида јаче викао, преносећи некакво наређење:
- Не наш, него непријатељ, непријатељ, је л' чујеш, непријатељ!... Уу-у-у, ма иди, како не можеш да разумеш, непријатељ – противник, супарник – јеси коначно разумео…

Празници и традиција: На Бадњи дан!!

5.1.15.

Рано се дигну жене, омесе и опечу коврждањци. И на свакога коледара по коврждањак. А башта ми јури коледаре сас растакаљћу, и к'шка ји сас растакаљћу да му се не штркљу говеда. Окол два саата, пре него што с'вне, појду и до четри-пет саата изјутра оде по село. Носе торбу и шумку. Шумку најде сам коледар, а носи дрвце да се варди од кучетија. Ковржданци у торбу носе, тув ји турају. Кад улезну, кажу:

-Добро јутро, губина се вали с младога Бога
С мед и масло
С јаганчичи
С пиличичи
С прашчичи
С телчичи
С'с дечица
С паре
С богатство!

И бију сас шумку:
- Колко искре, толко вајде, толко богатство!
Ударају по огњиште. Закаче шумку на вериђе или на шпорет. Прво пребају па им дадемо ореси. Домаћица ји мами:
- Пили, пили, бабина пилетија!
И врљи ореси на-зем. И даде му коврждањак у руку, и суве вочће давају. Паре давају кој први дојде и кој је род. И кад излазимо благословимо:
- Ми из ижу, Бог у ижу!
А ако ни не приме или не даду ништа, а било је, к'лнемо:
- Ми из ижу, чума у ижу!
Увечер се сече бадњак, у туђе, у чуждо, крадне се. Бадњак када се сече окрене се према исток и из два ударца се отсече Прву треску донесе, и насече, и овије кубе, и баје:
- Губина се вали...!


Коледари
Б'дњак када донесе, уз кућу успрај, а после га пресече на дрвник. Не сече се голем, да мож да га донесеш. И од њега се на дрвник отсече јед'н, два метра, па у мушку кошуљу се там обл'че и унесе. Он носи, а деца пијучу по њега. Он кваца, она пијучу. Три пут окружи огњиште па га тури да гори.

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu