na srpskom, по български, на шопсћи

Rimska vojnička diploma iz sela Planinica

17.10.14.

Nedaleko od sela Planinica pronađene su dve bronzane pločice koje čine rimsku vojničku diplomu. Ove pločice datiraju od 7.januara 222. godine, dužine su 14,5 cm i širine  11,4 cm.

Rimske vojničke diplome su zapravo carski ukazi kojima su se vojnicima koji su regrutovani u oblastima izvan Italije, a koji nisu bili rimski građani, nakon završetka vojničke službe dodeljivala građanska i biračka prava (civitas et conubium). Dobijena prava sticala su i već rođena deca.

Ova konkretna diploma je bila dodeljena Aureliju Valensu, sinu Gajevom, rodom iz Serdike (Sofije). Po ustaljenom pravilu, Aurelije Valens je dobio obu diplomu 7. januara 222. godine. Original diplome nalazio se u Rimu, na zidu iza hrama božanskog Avgusta. Odsluženi legionar bi dobijao dve bronzane pločice koje su bile međusobno povezane sa istovetnim natpisima. Natpis je urezan na sve četiri strane. Na prednjoj strani prve pločice urezan je tekst ukaza koji počinje imenima imperatora Elagabala i Aleksandra Severa, tekst se nastavlja podacima o isluženim vojnicima, jedinicama u kojima su služili i pravima koja su dobili.

Izgled prve ploče

Цариброд 1915.год.- виђен очима једног писца!

4.10.14.

Кишне, прохладне јесење дане 1915. године будући познати бугарски писац Константин Константинов проводио је радећи у малом пограничном градићу - Цариброду. Константинов је у Цариброд стигао у пролеће те године, да ради као мировни судија и ту је боравио нешто више од годину дана, до маја следеће године, када је отишао у Школу за резервне подофицире. Свој боравак у Цариброду Константинов је годинама касније описао у мемоарима који су објављени у књизи „Пут кроз године“ (Път през годините). Његови мемоари дају нам једно занимљиво и аутентично сведочење о животу градића, док се над њим надвијао облак рата који је захватио читав свет.


* * *
Погранични градић, са својом железничком станицом –капијом ка Западу– био је мали, али изузетно разноврстан и интересантан свет, поготову у другој половини године. Човек заиста не може да се ослободи, као што је говорио Доде, утицаја места у којима је провео део свог живота. И сада могу пред собом да видим скромни, прашњави градић, са његовом дугом, правом главном улицом коју пресеца железничка пруга, којом тутње конвенционални возови које смо посматрали са безкрајним усхићењем. Видим црвене касарне 25. драгоманског пука, изграђене на брду насупрот малог манастирчета изнад града, Јерму – тамну, тајновиту- која је између уздигнутих стена текла ка Погановском манастиру, бело камење на нашим и српским војничким постовима поред Сукова... Један хотел, полу-хан, неколико крупних трговаца, извозника жита, зграду Суда са дрвеним гредама, у чијој је Сали за заседања иза мојих леђа на зиду био осмехнути портрет Пепа, дрвени павиљон на сред града, где је у суботу поподне и недељу свирала војна музика. Још увек видим онај потпуно осиромашен народ, који је и кукуруз називао „жито“, она села расута по околини, која сам обилазио на коњу, у пратњи стражара, и која су се само називала села, а заправо је то било по неколико кућа, разбацаних ту и тамо, по околним голим брдима, удаљеним по два-три километара међусобно... Хаџијина радња на перону, са бочицама са ружиним уљем на прозорчићима, са натписом „Change“ –промена свих валута, безбројни славуји, који нису престајали да певају у току јунских ноћи у цветној башти на станици, оног необичног учитеља из Тракије, кога сам упознао у Поганову, где се настанио пре једно двадесетак година, где је направио невероватан пчелињак и чија је историја дословце подсећала на ону поетичну Мопасанову причу „Срећа“ – причу о заљубљенима који су побегли у Кориску...


Али то је био обично, мирнодопско лице градића, оно лице које је човек видео само једним оком, док је седео у кући, на послу, или док је предвече сусретао краве, како се полако враћају кући главном улицом, а из правца Жељуше су пристизали људи са пуним корпама чувених белих трешњи... Али, овај градић је сада имао и друго лице, наметљивије, због којег смо сада, од чуђења и бриге, отварали оба ока: овде су се, много више него у Софији, осећали грчеви рата.

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu