na srpskom, по български, на шопсћи

vaš baner

vaš baner

Со(л) Царибода: Mомчило Андрејевић Моња

18.11.12.


Полако одлазе они због којих волим Цариброд. Нема многих који су га учинили низбрисовом успоменом, формирали мој каракатер, чијим сам се досеткама смејао, порукама повиновао... друштву радовао. Нема оних који су ме дочекивали искрено, поштовали, ваљда заслужено, од мене тражили само моје присуство и ништа више и који су моју реч више ценили више него ја сам.

Неки су отишли стари и по вољи природе, други пак млади и изненада и ваљда по вољи Божјој. Са њима нестаје Царибод, кога сам познавао. Заједничко свима њима је да се нису одликовали положајем, иметком или каријером, него племенитошћу, оригиналношћу и моралом. Усуђујем се да их назовем добротом града. Због њих ми живот никада није био бљутав и безукасан. Они су со(л) Царибода. Захвуљујем се што су постојали и макар једно време били са мном, а редови који следе су о њима али исто толико и о нама. 

Нака прво зрнце те соли, тог зачина живота буде Момчило Андрејевић – Моња.


Моња

И дан дужи од вековиште! То је Mоњина реченица, која ме прогања и данас. Њоме ме је упозораво на још увек невраћену књигу Чингиза Ајтматова „И дан дужи од године“. Изговарао ју је не много гласно, али обично у чаршији и у присуству других и није увек пријала.

Зато се радије сећем првог Проћислог лета, Моње и Бата Блашка, који наднесени над „рукатком с ћисало млеко“ хорски вичу.... Проћисло! Проћисло!.. и тиме отварају приредбу, која је годинама обележавала културни живот Цариброда, бавила се важним збивањима у њему, али је кроз смех увек имала критичан однос према њима.

Из једне од многих позоришних представа
Памтим и друго и треће, или већ не знам које по реду Проћисло лето и у њему Моњу у мртвачком сандуку, у истинској погребној процесији и како га носи неколико статиста и како Моња изненада устаје и виче: „Стурај бе, стурај! Нечу да ме погребу док се не асфалтира путат до гробиштата“. Тиме је рекао „ локалним бумбарима“ оно што бројеви и бројеви „Братства“ о градским питањима нису смели да напишу.

Памтим га и као коментатора на утакмици мршави и дебели, где је Нетко био Нецер, по онда чувеном немачком репрезентативцу, а Новко био Ајала, по онда најбољем Аргентинцу, Роберту Ајали.

Mоња свира мандолину, на једном породичном окупљању

Сигурно су и други играчи имали пригодне замене за имена, али сам то заборавио, но зато нисам Mоњин табурашки оркестар, Mоњиног Јеротија Пантића, Mоњину песму: Башта ми је кондуктер... и Ћирибилибела Маре моја, Mоњину гитару, која је личила на Гибсон 200, Mоњине имитације муцаваца, али и познатих личности и политичара и Mоњину макету Погановског манастира у Гимназији.

Моњино ремек дело: Комплекс Погановског манастира
у холу гимназије у Димитровграду
Памтим и Mоњине родитеље, госпођа Росу, рођену Сарајку и господина Станимира, који је био „наше горе лист“, памтим и једну његову слику, солидно успео пејзаж у кући мога деде и бабе у Смиловцима, где је неко време становао, памтим га и за билиотекарским пултом и последњу опаску на мој рачун на утакмици глумци и музичари: „Еве га Ћоса, продире по левом крилу, двајес шес ћила са све мокре дреје“, али не памтим ниједног од свих „драгих њушки“ у Чаршији, који би са толико оштрине, језгровите критичности и јетког хумора умео да проговори управо о њој и њемим лошим особинама.

И тако Моњо прође десет година, или што би Ајтматов рекао - „И дан дужи од деценије“, а ти преправио у деценија дужа од вековиште. Много брате, али мени се чини као да си ме управо малочас подсетио да требам да вратим давно позајмљену књигу.

аутор: Слободан Алексић Ћоса

* * *

Момчило Андрејевић Моња је рођен 1936.године у месту Трново у околини Сарајева. Прве разреде основне школе завршава у Чачку и Обреновцу, да би након рата са родитељима дошао у Димитровград, где завршава основну школу и гимназију. Након гимназије, Моња уписује полувишу педагошку школу, групу за француски језик. Године 1957. Момчило Андрејевић почиње да ради у основној школи у селу Смиловци, као наставник француског језика, да би касније радио и у школи у Звонцу. 1967.почиње да ради у градској библиотеци, у оквиру Дома културе у Димитровграду. Завршава курс за библиотекара, а али почиње и да се бави глумом, писањем, цртањем, музиком,...

Заправо, дефинисати чиме се бавио човек какав је био Момчило Андрејевић заиста није лако! Моња је био библиотекар, комичар, глумац, уметник, карикатуриста, писац, преводилац, рибар... Моња је, пре свега, био човек!

Умро је пре тачно десет година, 18. Новембра 2002.године!



1 коментара:

Deki је рекао...

Super tekst! Svaka čast i na tekstu i na sajtu!

Постави коментар

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu